Razvoj

Milan Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik NIN-a: Prosečna plata od 500 evra u Srbiji - san koji nikako da se ostvari

Prosečna plata od 500 evra je granica snova za Srbiju, koja se stalno pomera. Za kraj ove godine najavljeno je da će prosečna plata biti 440 evra, a ni to, nažalost, nije moguće, zato što prosečna plata u prvoj polovini godine nije bila ni 390 evra.

Uz rast BDP-a, u najboljem slučaju od 2,5 odsto, trebalo bi da se uskladi povećanje plata za nekih 12 ili 13 odsto, a takva alhemija u ekonomiji ne postoji, Postoji samo u šali. Ja sam se jednom našalio i rekao da ćemo mi imati tako veliku platu, jedino ako guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković obori kurs evra sa sadašnjih 120 na 100 dinara, samo u tom slučaju ćemo imati obećanu prosečnu platu, izjavio je u intervjuu za naš portal Milan Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik NIN-a.

S jedne strane, iz Vlade poručuju da smo po rastu BDP-a šampioni u Evropi, a s druge strane, predstavnici međunarodnih institucija smatraju da sa privrednim rastom od 3 odsto Srbiji treba 30 godina da dostigne prosek EU. Gde je Srbija u ekonomskom smislu danas?

Ove godine na “Biznis forumu” na Kopaoniku, Elen Goldstin, regionalna direktorka Svetske banke za Jugoistočnu Evropu, upozorila je da su Srbiji na ovom nivou razvoja potrebne brže stope rasta od barem 5 odsto godišnje. Ključni problem je što mi ove godine nećemo moći da računamo ni na projektovanu stopu rasta od 3 odsto, jer smo imali katastrofanu prvu polovinu godine. U prvom tromesečju došlo je do dramatičnog usporavanja stope rasta, koja je iznosila 1,2 odsto, što je najmanji rast u poslednjih nekoliko godina. Ništa bolje nije bilo ni u drugom tromesečju, jer je BDP povećan za 1,3 odsto, a mi smo već na polovni godine i moramo da budemo svesni da od projektovanih 3 odsto za celu godinu nema ništa, jer da bi se ostvarile projekcije Vlade morali bismo da imamo prosečnu stopu rasta za naredna dva kvartala od 4,75 odsto. To je nemoguće, pogotovo ako se ima u vidu da u drugoj polovini godine na BDP utiče i poljoprivreda, a zbog suše se najavljuje dramatičan pad prinosa kukuruza, soje, pšenice, šećerne repe i drugih kultura. Tako da mi treba da budemo prezadovoljni, ako Srbija ove godine bude imala stopu rasta od 2,5 odsto, a plašim se da ne dođemo u situaciju da nemamo ni 2 odsto. Dakle, ovo je jedna od najsporijih stopa rasta u Evropi, ubedljivo najmanja u regionu od svih susednih zemalja. Nijedna zemlja Zapadnog Balkana, plus članice EU, koje su susedi, kao što su: Mađarska, Rumunija i Bugarska, nema projektovan rast od 2,9 odsto, što znači da će Srbija, iako se Vlada hvali da smo mi među najbrže rastućim privredama u Evropi, imati najsporiji privredni rast na Balkanu. Tako da je to dovoljno da se pokaže gde smo mi zaista i kakva se slika u javnosti stvara.

Dostizanje prosečne plate od 500 evra je krajnji cilj za aktuelnu Vladu. Taj nivo prosečnih zarada je prevaziđen, čak i u regionu, a pogotovo u EU. Da li su građani nekako pristali da žive ispod proseka?

Naši su građani pristali da žive ispod proseka, jer naša Vlada stalno obećava da će prosečna plata uskoro biti 500 evra, a istovremeno se hvali kako smo mi zemlja jeftine radne snage. Druga strana te projekcije o zacrtanoj budućoj plati od 500 evra je što je to granica snova za Srbiju, koja se stalno pomera. Dok je bio premijer, a sada predsednik Srbije, Aleksandar Vučić je u januaru prošle godine najavio da će već do kraja 2017. godine prosečna plata u Srbiji biti 500 evra, što je bilo nerealno i tada. Iako su ozbiljni ekonomisti upozoravali da od toga nema ništa, na tome se i dalje insistiralo, a kako je vreme odmicalo taj cilj se smanjivao. Tako za kraj ove godine imamo obećanje da će prosečna plata biti 440 evra. Ni to, nažalost, nije moguće, zato što prosečna plata u prvoj polovini godine nije bila ni 390 evra. Uz rast BDP-a, u najbolje slučaju od 2,5 odsto, trebalo bi da se uskladi povećanje plata za nekih 12 ili 13 odsto, a takva alhemija u ekonomiji ne postoji. Postoji samo u šali. Ja sam se jednom našalio i rekao da ćemo mi imati tako veliku platu, jedino ako guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković obori kurs evra sa sadašnjih 120 na 100 dinara, samo u tom slučaju ćemo imati obećanu prosečnu platu. Ono što jeste u poslednje vreme vidljivo je da evro beleži istorijske rekorde u odnosu na američki dolar, u odnosu na švajcarski franak, u odnosu na japanski jen, a jedina valuta na svetu koja je jača od evra je srpski dinar.

Kako komentarišete što evro pada u odnosu na dinar, trenutno je oko 119 dinara?

To je teško objasniti s obzirom na stanje srpske ekonomije, s obzirom da smo mi dugo vremena imali značajno brži rast izvoza od uvoza, a to se ove godine promenilo. U prvih pet meseci uvoz je rastao brže od izvoza, tako da su otprilike te stope rasta sada izjednačene. S druge strane, vrlo je usporen oporavak privrede, odnosno, usporen privredni rast. Kada se sve to pogleda, postavlja se pitanje odkud to da dinar jača? Moguće je da imamo veliki priliv kapitala iz inostranstva, a to je špekulativni kapital, koji dolazi u Srbiju, samo zato što su kamatne stope na svetskom tržištu nula, a srpska država plaća kamate od 5 odsto za svoj dug. Dinar je stabilan i taj prinos od 5 odsto privlači mnogo novca iz inostranstva, jer on dolazi u evrima, menja se ovde u dinare, na taj način se povećava ponuda deviza i tako se veštački održava snaga dinara. Ja se samo plašim šta će se desiti u jednom trenutku kada taj kapital naglo počne da odlazi iz zemlje, jer kao što je vršio pritisak na strani ponude deviza, tako u jednom dramatičnom momentu može da dođe do velike potražnje za devizama. Strani investitori, koji sada kupuju srpski dug, pokušaće da pretvore dinare ponovo u evre i da ih iznesu iz zemlje i u tom slučaju, mi ćemo imati jedan suprotan pritisak, koji može izazvati značajan pad dinara. Dinar je ove godine realno ojačao u odnosu na evro za nekih 2 do 2,5 odsto, ali to na dugi rok nije održivo. S druge strane, to dramatično destimuliše izvoz, koji je najzdraviji deo srpske privrede. Tako da se ovim kursom dinara pomaže uvoznicima, a ne izvoznicima.

Kako komentarišete postignuti dogovor uprave i radnika “Fiata”? Da li je to održivo rešenje ako se ima u vidu da tek slede pregovori o produženju ugovora, koji ističe sledeće godine?

Sa “Fiat”-om ne znamo šta će se desiti u narednih godinu dana, jer ugovor sa “Fiat”-om i državom je tajna, a mi detalje ne znamo. Ono što smo mi uspeli da utvrdimo je da je država Srbija uložila stotine miliona evra, još kada bi se uračunali poreski krediti, ono što je “Fiat” ostvario, po osnovu toga što ne plaća porez na dobit, a država umesto njega plaća poreze i doprinose za zaposlene. Kada se sve sabere dođe se na cifru oko milijarde evra, koliko je do sada na posredan ili direktan način ili “Fiat” dobio ili mu je oprošteno obaveza. Kada bi se to oduzelo videlo bi se vrlo jasno da “Fiat” u Srbiji za ovih devet godina nije poslovao profitabilno, jer je njegov profit mnogo manji od subvencija koje je dobio od države. Pitanje je, šta će se desiti za godinu dana, a nije isključeno da će u narednoj rundi razgovora doći do još jednog aneksa sporazuma, jer takvih aneksa je bilo, pošto je “Fiat” dobijao dodatne povlastice. Setimo se samo subvencija od 3.000 evra po svakom prodatom modelu “500 L” u Srbiji, a pošto je to u suprotnosti sa pravilima EU, naknadno je pretvoreno u subvencije za novo zapošljavanje, iako tog novog zapošljavanja nije bilo, jer sada ima manje radnika, nego 2013.godine. Moguće je da će država “Fiat”-u dati opet neke nove povoljnosti da bi oni ostali i posle 2018. godine u Srbiji. Ono što je tu još važno je štrajk u “Fiat”-u, gde su radnici tražili da im se osnovna zarada poveća na 400 evra. Potom je u javnosti stvarana atmosfera, da ako se štrajk ne prekine, “Fiat” bi mogao da preseli svoju proizvodnju u Poljsku. Moram da kažem da je prosečna bruto plata u poljskom “Fiat”-u 1.300 evra, tako da ja ne vidim ekonomsku računicu, gde bi proizvodnja “Fiat”-a u Poljskoj bila isplativija, nego u Srbiji.

Kakvo rešenje vidite za probleme u fabrici“Goša”iz Smederevske Palanke?

Problem “Goše” je toliko narastao da ga je sada jako teško rešiti. Ono što mene fascinira je to da je država pustila privatnom vlasniku “Goše”, bivšoj slovačkoj firmi “ŽOS Trnava” da četiri godine radnicima u “Goši” ne isplaćuje neto plate, doprinose i poreze. Nađite mi jednu firmu u Evropskoj uniji, koja posluje četiri godine, a da svojim zaposlenima ne isplaćuje zarade. Ja mislim da je samo moguće mesec ili dva. I sada se traži rešenje, kada su se dugovi toliko nagomilali da je vlasniku jeftinije da ugasi firmu, nego da isplati sva svoja dugovanja. Ja jednostavno ne vidim rešenje za “Gošu”.

Ali, ovo nije problem samo te firme. “Goša” je svima trn u oku, pošto štrajk traje četiri meseca, ali postoje na desetine i stotine firmi u Srbiji gde radnici ne primaju plate, a da neko to toleriše. Ja ne znam šta radi Poreska uprava, država, Vlada Srbije i ministarstva, koji sve to tolerišu i čekaju da se ti dugovi toliko nagomilaju i onda radnici nemaju drugo rešenje i traže pomoć od države. To je privatna firma i to je problem privatnog poslodavca, kome je država četiri godine tolerisala da ne plaća svoje obaveze, umesto da mu je od početka blokirala račun i naterala ga da poštuje zakone  ili u tom momentu još pre četiri godine je trebala pokrenuti postupak stečaja ili likvidacije ili da se proda firma nekom drugom, ko će da bolje da upravlja. Ovako smo mi u jednoj pat poziciji, sada smo svi praktično na neki način zatočenici jednog nesavesnog poslovanja privatnog vlasnika.   

Svedoci smo sve češćih štrajkova radnika, kao i primera teških uslova rada u fabrikama (slučaj “Jura”). Da li je vreme za promenu Zakona o radu, odnosno, uvođenje veće zaštite radnika?

Pre izvesnog vremena je promenjen Zakon o radu uz obrazloženje da poslodavcima treba omogućiti da lakše primaju i otpuštaju radnike. U međuvremenu, vlast se hvali da je stopa nezaposlenosti maltene prepolovljena, ali kada pogledate broj formalno zaposlenih, onih koji imaju ugovor o radu na neodređeno vreme, videćete da je to samo 20.000 ljudi i na taj način je povećan broj zaposlenih. To bi se desilo i bez izmena Zakona o radu. Ono što je ključni problem je što je sav taj rast zaposlenih, uprkos tvrdnjama zakonodavca, praktično ostvaren u sivoj zoni. Dakle, i pored Zakona o radu, oni rade na “crno”. Ako je to bila namera zakonodavca onda jednostavno treba ukinuti Zakon o radu i dozvoliti da svi radnici rade na “crno”. Mi smo u NIN-u imali jedan tekst, istraživanje, gde je ustanovljeno da 60 odsto prirasta zaposlenosti se ostvari u tom neformalnom sektoru u sivoj zoni. Ja ne znam kako može da se hvali takav Zakon. S druge strane, problem su i sindikati i radnici, a problem je i država koja sama ne poštuje svoje zakone.

Ja ne mogu da verujem da su dogovori zaposlenih u “Fiat”-u i menadžmenta kompanije, uz posredovanje premijerke Srbije Ane Brnabić, zaključeni time što su se radnici obavezali da tri godine neće biti štrajka. To nije po Ustavu, nije po zakonu, ne možete znati šta će se desiti u naredne tri godine, da li će poslodavac kršiti zakon, da li će postojati zakonski uslovi za štrajk. Štrajk je legitimno pravo zaposlenih i jedini način da radnici ponekad brane svoja prava. Ukoliko poslodavac krši zakone i postoje uslovi za štrajk i štrajk se organizuje po zakonu, onda to ne bi smelo da bude problem. Mislim da bi se u EU krstili kada bi znali kako se u Srbiji štite prava zaposlenih. 

 Šta je dobro urađeno do sada u ekonomiji, a šta je prioritet za naredni period?

Ono što niko ne može da ospori jeste sređivanje stanja u javnim finansijama, dramatično je smanjen minus u budžetu.  Od 2013. i 2014. godine, već je postala praksa da se svake godine u državnoj kasi napravi minus između milijardu i po i dve milijarde evra, što je ogromno za srpski BDP od nekih 32 -33 milijarde evra. To je sada svedeno na značajno manji nivo, moguće je da ove godine deficit bude i niži od planiranih 1,4 odsto BDP-a. Za sada se vlast hvali time da postoji suficit. Međutim, postalo je uobičajno da je u budžetu suficit do novembra, a da u decembru poplaćamo sve što je trebalo plaćati cele godine, pa se odjednom iz plusa pređe u minus.

Druga dobra stvar koja je urađena je da je država pruzela dugove državnih preduzeća na sebe i prestala da dalje gomila obaveze. S tim što je smederevsku „Železaru“ praktično ustupila kineskom „Hestilu“, koji se hvali da je u prvoj godini ostvario profit. Kada sve to pogledate pitate se, kako je moguće da je „Hestil“ u prvoj godini svog rada napravio profit,  dok je prethodno rukovodstvo, na čijem čelu je bio Petar Kamaraš iz Slovačke i koje je angažovala Vlada Srbije, uspelo da za jednu godinu napravi gubitak od 150 miliona dolara? To su stvari koje vam ukazuju da je mnogo problema u Srbiji, od loše organizacije, lošeg upravljanja, neprofesionalnih kadrova, partijskog zapošljavanja. Na primer, državna kompanija „Rudarsko topioničarski basen Bor“ pravi velike dugove. U studiji konsultantske kuće „Mekinzi“, koja je rađena prošle godine u aprilu, konstantovano je da je veliki deo gubitaka posledica lošeg upravljanja u tom preduzeću. Vlada Srbije je dobila tu studiju i nakon godinu i po dana, mi još nemamo reakciju države, a kompanijom upravlja isti čovek, koji je član SNS i zbog toga je ostao na tom mestu, a dugovi se gomilaju svake godine za nekih stotinak i više miliona dolara.

Prioritet za naredni period je reforma državnih i javnih preduzeća i velikih gubitaša, koji ponište sve pozitivne efekte, koji su ostvareni kroz mere štednje, a na teret plata i penzija. Dakle, sve ono što se uštedi na platama i penzijama, država potroši tako što pokriva dugove javnih preduzeća.  Onda se zapitamo, zar nije bilo bolje da su javna i državna preduzeća naterana da ne prave gubitke, nego da posluju na tržišnim principima, da posluju bar na nuli, ako ne mogu da ostvare profit i da se na taj način uštedi, a ne na teret građana?   

 

Biljana Živković

Komentari nisu dozvoljeni za ovaj post.

Do NOT follow this link or you will be banned from the site!