U današnjem poslovnom okruženju, naročito u industrijama gde se očekuju izuzetno visoke zarade za menadžerske i rukovodeće pozicije, otvara se ključno pitanje – koje su to kompetencije koje opravdavaju takvu tržišnu vrednost pojedinca? Paradoksalno, što je pozicija viša na hijerarhijskoj lestvici, tehnička stručnost gubi primat, dok interpersonalne, strateške i organizacione veštine postaju presudne za uspeh.

Nedavna istraživanja agencije Smart Plus Reaserch i Kupujem Prodajem pokazuju da u Srbiji nezaposlenost nikada nije bila manja.

Mnoge organizacije su uvidele značaj podrške zaposlenima da vladaju uspešno svojim psihofizičkim stanjem, jer i same vide negativan ishod, posebno hroničnog, stresa kod svojih zaposlenih.

Svakodnevno se trudimo da naš način komuniciranja uskladimo sa kolegama kako bi kompanija uspešno funkcionisala.

Motivacija je ono što nas pokreće na određenu akciju. Neophodno je da mi kao lideri utičemo na motivaciju naših zaposlenih. Potrebno je da osmislimo kojim zaposlenima ćemo dodeliti koje zadatke, na koji način, kako ćemo im dati fidbek i prilagoditi nagrade.

Ako prenebregnemo izražen problem u kompanijama gde se niko ne bavi razvojem rukovodilaca, postoje i drugi izazovi u definisanju ove odgovornosti.

Komunikacija je veoma bitan faktor u radnom okruženju upravo zato što doprinosi boljem funkcionisanju unutar organizacije, kao i njenom celokupnom poslovanju.

„Servant“ lideršip model za ponašanje lidera i građenje organizacijske kulture dokazano vodi ka izvanrednoj učinkovitosti i rezultatima, a istovremeno podstiče vrednosti kao što su samostalnost i sloboda odlučivanja kod zaposlenih s jedne strane, kao i stavljanje sopstvenog ega u drugi plan, redefinisanje kontrole i moći od strane rukovodioca.

Prvo pravilo je da je čitanje tekstova, koji imaju naslov tipa „10 pravila za uspešno upravljanje ljudima“ ili još bolje „10 osobina dobrog menadžera“, siguran put ka lošem upravljanju i generalno ka lošim odlukama u životu. A i zašto bi, mislite da zaista dobri rukovodioci to rade?

Različiti uzročnici su odgovorni i za pasivnu komuniikaciju, koju možemo okarakterisati kao onaj vid komunikacije u kojoj je veći fokus na potrebama i dobrobiti za sagovornika u odnosu na sopstvene potrebe, ciljeve i želje.