Srbija ima potencijal, kad je reč o IT sektoru, ali najveći problem je što se izdvanje za obrazovanje računa kao potrošnja, a to bi trebalo da gledamo kao investiciju. Međutim, pošto se rezultat čeka pet do deset godina, to politiku ne interesuje, oni žele samo brza rešenja, izjavio je za Ekonomski online profesor Eletrotehničkog fakulteta i nekadašnji rektor Beogradskog univerziteta Branko Kovačević.
Istraživanje iz prošle godine pokazalo je da Srbiji u svakom trenutku prosečno nedostaje oko 15 hiljada IT stručnjaka. Da li se situacija nešto promenila ili još uvek imamo znatan manjak IT kadrova?
Ta priča još uvek stoji. Reč je o oblasti koja se razvija brže od svih i gde se za dve-tri godine stvari mnogo promene. Stalno se javljaju neka nova zanimanja, potrebe za mladim ljudima, koji bi se bavili tom modernom tehnologijom. To vam je kao bavljenje sportom, uvek vam treba mlad kadar, odnosno naučno-istraživački podmladak. Ta oblast stalno traži mlade talentovane ljude sa maštom da stvaraju nove proizvode i usluge. Pojavljuju se razne privatne firme, koje sa malo zaposlenih prave ozbiljan profit koristeći internet i društvene mreže. To mogu da budu male investicije, koje dugoročno donose veliku dobit.
Koliko novih stručnjaka Elektrotehnički fakultet školuje godišnje?
Mi upisujemo oko 700 studenata godišnje, a završi oko 80 odsto njih i to prosečno sa kašnjenjem od jedne godine. To znači da sa našeg fakulteta izađe oko 500, 600 svršenih studenata svake godine. Sve su to elektroinženjeri različitog profila, koji na određeni način svi pripadaju IT sektoru. IT podrazumeva primenu digitalne, odnosno, računarske tehnologije u raznim oblastima, od industrije i proizvodnje, preko javne uprave, do zdravstva. Naši studenti se zato brzo zapošljavjau, jer su njihova zanimanja tražena. Velika je potražnja za njima i u inostranstvu. Zovu ih na usavršavanja, odnosno na master studije, a oni uspešniji i talentovaniji idu i na doktorske studije. Puno ih odlazi, jer u inostranstvu dobijaju jako dobre uslove za rad i život. Mislim da samo sa našeg fakulteta ima oko pet hiljada bivših studenata u Severnoj Americi i Kanadi, koji rade jako dobro plaćene poslove vezane za visoku tehnologiju.
Šta su zahtevi tržišta rada? Koliko bi stručnjaka trebalo da obrazujete godišnje da bi se smanjio manjak koji postoji na tržištu?
Tržište rada odmah usisa sve nove kadrove, koje školujemo. Nismo mi tu jedini, tu su i Matematički fakultet i Fakultet organizacionih nauka, Elektronski fakultet u Nišu, Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, Fakultet inženjerskih nauka u Kragujevcu, a ima i više privatnih fakulteta. Kada se sve sabere, bude tu nešto više od dve hiljade novih stručnjaka godišnje. Međutim, ne možemo mi mnogo više da izbacimo, mi smo zemlja sa sedam miliona ljudi, pri tome stanovništvo nam je sve starije, sa velikim odlivom mozgova. Svake godine ode oko dvadseetak hiljada mladih ljudi. Što se tiče našeg fakulteta, ovo je maksimum koji možemo da obrazujemo godišnje, ovo je već na granici izdržljivosti.
Šta je ključni problem što ne možete da obrazujete više kadrova?
Nije samo pitanje kvantiteta, već i kvaliteta, mi nemamo dovoljno nastavnika. Nije lako naći kvalifikovane nastavnike, a da napravite jednog dobrog nastavnika potrebno vam je deset godina. Profesionalci se teško prave, potrebno je vreme. Obrazovanje je investicija, i država je ta koja treba da uloži u obrazovanje, a država ulaže nedovoljno. Mislim da smo među zemljama, koje najmanje ulažu u obrazovanje. Pri tome i ako odlučite da ulažete, potrebno je vremena da se ponovo napravi jedan ozbiljan sistem kao što je bio u staroj Jugoslaviji. Srbija je malo tržište i zato mora da ide više na kvalitet i kvantitet, moramo da obrazujemo kadrove za one vrhunske poslove, gde se traži jako dobro obrazovanje i talenat. U toj svetskoj igri, po zakonu velikih brojeva, mala zemlje ispod 20 miliona ljudi, nema mnogo šanse. Mi u toj igri možemo da igramo samo u smislu kvaliteta. Ne možemo kvantiteta, jer ne možemo sada nekoj kompaniji da damo 20 hiljada programera. Ali kada je u pitanju kvalitet, mi smo u IT sektoru prepoznati kao uspešni u regionu. U nekim projektima i istraživanja EU Srbija je bila bolja i od Hrvatske i Slovenije.
Da li je i koliko uopšte šira zajednice svesna značaja IT i potrebe da se celokupno društvo okrene toj oblasti?
Mislim da su mladi ljudi svesni važnosti IT, jer je to njihova tehnologija. Ministarstvo prosvete je napravilo dobar potez što je uvelo informatiku i programiranje u osnovne škole. Ovde deca imaju talenta, ali da se radi sa njima. Morate da imate dobre instruktore, koji će da rade s njima. Morate da uložite u usavršavanje nastavnika. Na žalost, nekad su se usavršavali samo ljudi na univerzitetima i naučnim institutima, i to im je bila karijera. Danas svi moraju da se usavršavaju, zato što se znanje i tehnologije vrlo brzo menjaju. Ta tehnologija zastareva za tri do pet godina i ako ne radite na sebi, prestajete da imate aktuelno znanje. Zato su jako važni i razni vidovi neformalnog obrazovanja, gde kroz različite vrste kurseva možete da pratite šta se dešava. Zato je potrebno da se napravi čvršća veza između univerziteta i akademske zajednice sa jedne i korisnika usluga, odnosno IT kompanija koje igraju tržištnu utakmicu. Moramo zajedno da treniramo te ljude i da im omogućimo da stalno imaju aktuelno znanje da bi preživeli na tržištu. Na Zapadu je to bolje organizovano. Tamo kad država da dolar ili evro, privatni sektor da dva puta više. Kod nas su sad počeli nekim koracima polako da idu napred, kao što je prekvalifikacija. Međutim, jako je važno da se sve to održi na duže staze i da imamo dobre instruktore. U to treba ulagati i raditi na tome neprestalno.
Više puta ste pomenuli odlazak mladih ljudi u inostranstvo. Da li ih je moguće zadržati i šta tu uopšte može da se uradi?
Teško je zadržati ljude. Mi smo po odlivu mozgova prva zemlja na svetu. Treba pokušati da vratimo neke od tih ljudi. Mi imamo veliku dijasporu, od četiri miliona ljudi, možda bi nešto moglo da se vrati, ali tim ljudima bi trebalo obezbediti dobre uslove za rad i život da bi se vratili. U sve treba da se uloži. Kao što i kompanijama treba isto ponuditi nešto primamljivo, jer kompanije neće da rade ništa ako nemaju interes. Zapadne kompanije, koje posluju kod nas, su zainteresovane, jer imaju tu kulturu i isto tako rade i u Americi i Zapadnoj Evropi. Lokalne kompanije i nisu baš u toj meri zaintresovane. Međutim, kada nađu svoj interes u tome naravno da će pomoći obrazovanje. Na Zapadu kompanije daju velike pare, jer im se vraća. Pa jedan Bil Gejts je investirao u sve vodeće američke univerzitete, na svakom od tih univerziteta imate bar po jednu zgradu ili laboratoriju, koju je on finansirao. Uložio je, ali mu se vratilo jer je posle dobio kvalitetan kadar.
Koliki je domaći IT sektor? Kako mu pomoći?
Nije veliki, mada mi imamo pristojnu tradiciju iz bivše Jugoslavije, ali nije mnogo rađeno na tome da se ona održi. Recimo, čuveni američki MIT ima samo oko fakulteta pet hiljada startup kompanija, a to vam je jedan od hiljadu američkih univerziteta. Mi smo ovde napravili Naučno-tehnološki park na Zvezdari, koji je zamišljen kao naučni inkubator i trenutno imamo oko 60 kompanija. Postoje velike razlike među njima, neke se brzo šire i zapošljavaju dosta ljudi, dok ima i malih kompanije od svega nekoliko ljudi. Ideja je da tu provedu dve, tri godine, da razrade ideju, da imaju povoljne uslove za razvoj i onda nakon toga da uđu u pravu tržišnu utakmicu. Smisao je da im se pomogne na početku.
Izvoz IT usluga iz Srbije dostigao je nivo izvoza poljoprivrednih proizvoda. Da li i koliko on može da raste i kako možemo da ga iskoristimo za celokupan privredni razvoj?
To je sada negde oko 600 miliona evra. Ali ako se dobro organizujete, to može da bude i do dve miljarde evra. Potrebna je dobra organizacija, bolja saradnja između države, kompanija i akademske zajednice. Potrebno je da se više ulaže u obrazovanje, na svim nivoima. Ne možete vi jednom profesoru u osnovnoj ili srednjoj školi dati platu koja je ispod republičkog proseka. Time ste završili posao, jer to više onda niko neće hteti da radi. Ne možete da dobijete dobar kadar u takvoj situaciji. Najveći problem u Srbiji je što se izdvanje za obrazovanje računa kao potrošnja, a to bi trebalo da gledamo kao investiciju. Međutim, rezultat se čeka pet do deset godina. A to politiku ne interesuje, oni žele samo brza rešenja.
Jelena Bulajić
