Politikom cena njihovih proizvoda i usluga značajno se utiče na ekonomski položaj siromašnih, što naročito dolazi do izražaja u predizbornim aktivnostima, a izbori u Srbiji su veoma česti. Njihovom kontrolom vlasti posredno kontrolišu i usmeravaju srpsku privredu, izjavio je u intervjuu za naš portal Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.
Aktuelna tema ovih dana je povećanje plata u javnom sektoru od 5 do 10 odsto. Da li je suficit, koji postoji u budžetu, bolje upotrebiti za povećanje plata ili za kapitalne investicije?
Vlada Srbije suficit može potrošiti u celini za povećanje plata, sve uložiti u kapitalne investicije, ili da deo odvoji za plate, a deo za investicije. Treći scenario je najprihvatljiviji. Ako bi samo povećali plate, pitanje je da li bi za nekoliko godina ponovo bili na pragu grčkog scenarija? Ako bi sve otišlo na investicije, svakako bi povećali BDP, ali bi još više srozali i onako nizak životni standard većine srpskih građana, koji su se umorili od reformi, odricanja i obećanja da će nam u narednim godinama biti bolje.
Za najavljeno povećanje zarada u javnom sektoru, biće neophodno da se u budžetu obezbede sredstva za te namene na dugi rok. Da li to znači da se smanjuju šanse da se porezi na zarade smanje u dogledno vreme?
Povećanje plata u javnom sektoru ima za posledicu povećanje rashoda državnog budžeta, a smanjenje poreskih stopa pad prihoda, što bi moglo povećati fiskalni deficit. To naravno ne mora biti tako, iz najmanje dva razloga. Prvo, smanjenje poreza, odnosno, ukupnih troškova preduzeća, najčešće vodi rastu proizvodnje i broja zaposlenih, odnosno, povećanju budžetskih prihoda. Drugo, skoro trećina BDP-a naše zemlje potiče iz sive ekonomije. Neki će zbog nižih poreza možda početi da posluju legalno, a država, s druge strane, efikasnijim radom svojih službi može značajno smanjiti nivo sive ekonomije, odnosno, znatno uvećati prihode državnog budžeta. Zadatak Vlade je da proceni koliko treba da iznosi stopa poreza, da bi bili zadovoljni i poslodavci i država.
Privrednici se godinama žale da ih “guše” fiskalni i parafiskalni nameti. Kakva poreska reforma treba srpskoj privredi?
Najnovija istraživanja NALED-a pokazuju da je ukupno opterećenje porezima i doprinosima, koje je u 2013. godini učestvovalo sa 39,4 odsto u ukupnim troškovima rada, bilo ispod proseka zemalja članica Evropske unije. S druge strane, tzv.parafiskalni nameti, koje su uvele lokalne samouprave, “guše” biznis u Srbiji. Opštine imaju zakonske mogućnosti da samostalno određuju visinu ovih plaćanja i većina njih to čini preko svake mere. Sadašnja Vlada je počela sa uređenjem ove oblasti. Da bi poreski sistem efikasno funkcionisao, on mora biti transparentan, predvidljiv, podesan za kontrolu, da se ne menja često, da se lako sprovodi i da se poreske obaveze mogu jednostavno i uredno servisirati. Ako neki od ovih elemenata izostane, biznisi nekih poslodavaca se sele u sivu zonu poslovanja.
Prema izveštaju Fiskalnog saveta, državna preduzeća, koja još nisu privatizovana, budžet će ove godine koštati oko 100 miliona evra, pošto njihove dugove za struju i gas, ali i subvencije i kredite Fonda za razvoj, koje ne vraćaju, plaćaju poreski obveznici. Nazire li se rešenje, odnosno, do kada će država plaćati dugove gubitaša?
Nažalost, još uvek ne. Vlada očigledno nema efikasnu strategiju kako da reši pitanje ovih preduzeća. Ona se predugo nalaze u takvom statusu, i što vreme više prolazi, teže će se naći adekvatno rešenje. S druge strane, iz političkih, ali i socijalnih razloga, Vlada ne želi da u ovim preduzećima uvede stečaj. Takva strategija ima za rezultat njihovo sve veće propadanje i smanjivanje šanse da ona bilo kada ponovo stanu na noge. Ovakvo stanje je neodrživo i Vlada mora podvući crtu. To znači da će neki giganti na papiru prestati da postoje, ali i da se novac, koji odlazi na njihovo servisiranje, može efikasno upotrebiti za pomoć u otvaranju novih, u kojima bi posao mogao naći jedan broj radnika iz preduzeća, koja ne bi preživela stečaj.
Iako su mere fiskalne konsolidacije dale dobre rezultate, pre svega, smanjen je deficit u budžetu, javne finansije i dalje ugrožava spora reforma javnih preduzeća, poput “Srbijagasa”, “Železnica Srbije”, za koja se izdvajaju značajna sredstva. Šta to više koči reformu javnog sektora, koja se formalno odvija preko 10 godina?
Razloga ima više. Od nespremnosti da se prihvate nova tržišna pravila igre, za koju većina, koja se nalazi na čelu ovih preduzeća nije osposobljena, do zadržavanja ugodne pozicije svake vlasti da upravlja ogromnim društvenim resursima, na način kako to njima najviše odgovara. Javna preduzeća su mesto za uhlebljenje zaslužnih partijskih kadrova i masovno zapošljavanje partijskih pristalica. Ona su izvor sigurnih i dobro plaćenih poslova za partijske drugove. Politikom cena njihovih proizvoda i usluga značajno se utiče na ekonomski položaj siromašnih, što naročito dolazi do izražaja u predizbornim aktivnostima, a izbori u Srbiji su veoma česti. Njihovom kontrolom vlasti posredno kontrolišu i usmeravaju srpsku privredu.
Često se od zvaničnika može čuti da je Srbija šampion u Evropi po rastu BDP-a, iako je on u prethodnim godinama bio oko 2 odsto i to na nisku bazu. Zbog čega Srbija ima tako nizak privredni rast?
I pored značajnog povećanja BDP-a u pojedinim godinama, Srbija po brzini rasta BDP-a pripada začelju evropskih zemalja. To se nažalost odnosi i na region. Ključni razlog izostanka dinamičnog i što je posebno važno stabilnog rasta BDP-a Srbije se nalazi u činjenici da mi poslednjih decenija nemamo jasno uobličenu strategiju razvoja, u čijem fokusu bi trebalo da se nalazi industrija i poljoprivreda. Umesto toga, naše vlasti pokušavaju da brzim rešenjima obezbede vidljive rezultate, koji će im pomoći u osvajanju još jednog političkog mandata. U strategiji “instant” rešenja nema prostora za definisanje i sprovođenje dugoročnih ciljeva, što je najvažniji preduslov za efikasan, dinamičan i dugoročno održiv industrijski razvoj. Zato i imamo naglašeno ciklično kretanje stopa rasta, zbog čega smo tek prošle godine prešli apsolutni nivo BDP-a iz predkrizne 2008. godine.
Procenjuje se da je za značajnije stope privrednog rasta potrebno da nivo privatnih investicija (domaćih i stranih) sa sadašnjih oko 18 odsto bude povećan na oko 25 odsto BDP-a. Koliko bi trebalo da iznosi rast BDP-a da bi Srbiji zaista obezbedio ekonomski razvoj?
Osim poželjnog nivoa učešća investicija u BDP-u (četvrtina), veoma je važno da svi politički i drugi akteri na srpskoj javnoj sceni definitivno razumeju da ovde neće biti ozbiljnog iskoraka, dok se ne postigne (i ne sprovede) nacionalni konsenzus o tome kakvu strategiju razvoja Srbija treba da sprovodi u narednih nekoliko decenija. Pošto je to na širim balkanskim prostorima nemoguća misija, nisam optimista da u skorije vreme možemo, poput Kine, obezbediti višedecenijski dvocifren rast BDP-a. Da je to zaista moguće pokazale su mnoge zemlje, pa čak u nekom periodu i naša bivša zajednička država. Da bi se to desilo i u Srbiji morali bismo da imamo političare, koji su odgovorni kao skandinavski, sa vizijom, kao što su nemački i vredne, kao što su japanski.
U poslednjih nekoliko meseci došlo je jačanja dinara u odnosu na evro i to u vreme kad je na svetskom finansijskom tržištu evro jačao u odnosu na druge valute. Kako je to moguće?
Jačanje ili slabljenje dinara može biti posledica realnih kretanja u našoj privredi i ciljeva naše ekonomske politike, ali i odnosa i kretanja najvažnijih svetskih valuta. Naglašeno jačanje srpskog dinara u ovom trenutku je posledica odnosa najvažnijih svetskih valuta, ali i priliva stranog kapitala u Srbiju i kupovine dinarskih obveznica. Te okolnosti se menjaju iz dana u dan i dinar za kratko vreme, kao što je ojačao, može i oslabiti. Snažna, brzo rastuća i održiva ekonomija ima najznačajniji pozitivan uticaj na stabilan kurs nacionalne valute.
Gde je srpska privreda u odnosu na region i na Evropu danas, a gde će biti za deset godina?
Nažalost, Srbija već nekoliko decenija pripada krugu najmanje razvijenih evropskih zemalja. Nije mnogo bolja situacija ni u regionu, jer nezavidnu poziciju delimo sa BiH, Makedonijom i Albanijom. Uočljiva je želja da se to promeni, ali da bi suštinski napustili krug najsiromašnijih zemalja Evrope, potrebno je u potpunosti promeniti pristup razvoju. Umesto brzih rešenja, kratkog roka i lutanja u strategiji razvoja, Srbija se definitivno mora okrenuti svojim potencijalima (industrija i poljoprivreda), srednjem i dugom roku i definisanju najvažnijih nacionalnih ciljeva razvoja, koje bi sprovodile sve Vlade, bez obzira na njihovu stranačku kompoziciju. Ako to izostane, naša zemlja će se i kroz deset godina suočavati sa istim problemima, sa kojima se suočava danas, ali i istim, koji su postojali i pre jedne decenije.
Biljana Blanuša
