Jedan internet preduzetnik, koji je stvorio ogromnu kompaniju tokom dot-kom mehura, ispričao mi je priču o tome kako mu je teško bilo da otpusti svoje poletne mlade radnike nakon što je mehur prsnuo. Prisetio se jednog razgovora, koji je bio naročito bolan. Kad mu je saopštio loše vesti, mladić je na trenutak izgledao kao da će briznuti u plač. Ali se potom brzo pribrao, izvadio beležnicu i upitao šta je on to tačno pogrešio, u kojim oblastima se možda nije dovoljno trudio i, naročito, kako bi mogao da bude bolji na sledećem poslu. Dirnut snažnom mladićevom reakcijom, šef je naglasio da nije u pitanju njegov radni učinak, tržište je naprosto primoralo kompaniju da smanji broj zaposlenih. Ali mladić je uporno navaljivao, trebalo mu je više informacija. Hteo je da „radi na sebi“ i da postane još bolji službenik sledeći put.
Ne tako davno osoba koja bi bila otpuštena jamačno bi pre krivila spoljašnje okolnosti, ali mi smo sada prinuđeni da sami sebe procenjujemo i dokučimo zašto nismo uspeli da sačuvamo radno mesto. Evaluacija je glavna poštapalica današnje kulture zapošljavanja. Na britanskim univerzitetima profesori provode polovinu svog vremena pišući izveštaje o studentima, programima ili akademskim kolegama. U međunarodnim korporacijama širom sveta zaposlene ocenjuju ne samo njihovi šefovi nego se od njih traži i da sami sebe ocenjuju. Postojan proces evaluacije i nadzora, koji je ključan element u industrijskoj proizvodnji, prešao je na unutrašnji plan kao način da kontrolišemo svoje ponašanje. Budući da se „tačnost“ lične samoevaluacije potom meri naspram ocene, koju daje menadžer ili nadređeni, to samo po sebi izaziva priličnu dozu strepnje.
Što izolovaniji postajemo od stvarnog učestvovanja u društvenoj i političkoj sferi, to smo više upućeni na gospodarenje samima sobom. Što nepredvidljiviji i nekontrolisaniji postaje tok našeg života, to nas više pozivaju da zacrtamo sopstveni kurs, da „zagospodarimo“ svojom sudbinom i da se preobrazimo. Povrh stvarnih sati provedenih na poslu, čiji se broj dramatično povećao, od nas se očekuje da se pozabavimo preobukom i doškolovavanjem za nove vrste poslova, da neprestano izgledamo mlado i zdravo i da neprekidno tragamo za onim što bi, zapravo, mogao biti naš „pravi poziv“.
Živeti uspešan život danas znači postati uspešan investitor. Ne samo da treba da naučimo logiku berze i postanemo sami sebi finansijski savetnik, podstaknuti smo, takođe, da svoj život posmatramo kao investiciju. Otrcana fraza o „ulaganju“ vremena i brige u odnos već dugo postoji, ali sad nam se veli da su vreme i ljubav koje poklanjamo svojoj deci i doslovno investicija. Kvalitetno roditeljsko vreme navodno će stvoriti zadovoljavajuće dete: ono koje će se pozitivno odraziti na nas, ispuniti naše neostvarene snove i težnje i pružiti nam finansijsku podršku kad ostarimo. Tek sa ovog stanovišta sve to vreme i briga, neminovno oduzeti od posla, izgledaju kao korisno potrošeni. Sa supružnicima i prijateljima, takođe, ulažemo energiju kako bismo kasnije mogli da crpimo emocionalne rezerve koje takvi odnosi stvaraju. Vilard F. Harli, čuveni američki bračni savetnik, oslikao je tačno kako takve emocionalne rezerve treba da deluju ne bi li urodile optimalnim prijateljstvom.
Niko ne može da porekne da brakovi bolje funkcionišu ukoliko partneri provode vreme zajedno, a ponekad to zahteva kompromis oko zajedničkih aktivnosti. Ali današnja kultura savetovanja nastoji da oslika ljubav i osećanja kao elemente života, kojima možemo racionalno ovladati, premda je to oblast u kojoj su podsvesni impulsi i osećanja najsnažniji. Stoga sad postoji želja da se ovlada tim podsvesnim impulsima, da se pronađe način za promenu nelagodnih osećanja, kao i za kontrolu prirode privlačnosti. Sa sve više preovlađujućom idejom kako je ishod života naprosto pitanje izbora i da je na nama da odlučimo kako želimo živeti, ljubav i seksualnost se prikazuju kao da je njima isto tako lako upravljati kao, recimo, karijerom ili izborom mesta za odmor. Popularni časopisi i novine ostavljaju utisak da bi trebalo da smo u stanju da uživamo u najfantastičnijem, najmaštovitijem seksu i da postoji nebrojeno mnogo novih načina da se poveća naše seksualno zadovoljstvo. Naš seksualni život deluje sasvim prosečno u poređenju sa preovlađujućim idejama o tome kako seks treba da izgleda, zvuči i da se oseća, ako je suditi po medijima. Ukoliko je u viktorijansko doba seks bio tabu, u današnje vreme kao da je ne upražnjavati seks postalo tabu, pa ljudi ćute o svom seksualnom životu dok zamišljaju kako svi ostali uživaju u seksualnom životu koji dočaravaju časopisi ili televizija. To uverenje pojačava naša osećanja nedostatnosti, dok istovremeno podstiče žudnju na kojoj buja ta nepregledna industrija.
Ideologija izbora je sad tako duboko prodrla u naše ideje o seksualnom zadovoljstvu da, kad naš ljubavni život nije na visini naših kulturoloških ideala večitog erotskog blaženstva i beskrajne igre sa novim tehnikama, mi treba da učinimo nešto tim povodom – da potrošimo vreme i novac kako bismo to popravili.
Koliko god da se osećamo krivima za svoj manjak seksualnog zadovoljenja, mi pokušavamo da manipulišemo sopstvenom željom i željom svojih partnera kako bismo poboljšali seksualni život. Istovremeno, nastojimo da pronađemo način da „uradimo nešto“ po pitanju svojih osećanja. Ideja izbora je duboko prodrla u naše poimanje osećanja, kao da možemo „izabrati“ da li ćemo ih imati ili ne. Bolnih osećanja naročito pokušavamo da se otresemo. Tematska pretraga na Amazon.com po ključnoj reči „gnev“ daje na stotine hiljada rezultata za knjige koje se bave ovim problemom. Ovlašan pogled na najprodavanije naslove ostavlja utisak da je gnev ogroman problem današnjeg društva: nebrojene knjige vas uče kako da ga se otarasite. Upravljanje gnevom, Prevladati gnev, Posle gneva, Ovladavanje gnevom, Otpustiti gnev, Kontrola gneva, Izlečiti gnev, Raditi sa gnevom i Preuzeti kontrolu nad gnevom, samo su neki od naslova, koji treba da nam pomognu da se izborimo sa ovim odmetničkim osećanjem. Sledeći korak je: Poštujte svoj gnev, potom da napravite korak Od gneva do opraštanja i, naročito, da shvatite da Gnev je izbor. Uvođenje ideje izbora u oblast emocija, međutim, samo služi da se osnaže osećanja strepnje i krivice. Bez obzira na to koliko pokušavamo da manipulišemo svojim osećanjima gneva uz pomoć tehnika, koje predlažu knjige, na kraju ćemo jamačno biti samo gnevni na same sebe što se nismo izborili sa ovim bolnim osećanjem. Ali iako je gnev navodno nešto što treba da kontrolišemo i da ga se otarasimo, ne treba da zaboravimo da je to neophodno osećanj, koje podstiče društvene promene. Pokušaji da se ljudi oslobode gneva može se stoga smatrati drugim načinom njihovog pacifikovanja i usmeravanja njihove pažnje dalje od društvenih problema i više ka onima koji su lični.
(Iz knjige Renate Salecl, Tiranija izbora, Arhipelag)
