Finansijske usluge

Osiguranje je sve, samo ne trošak - Duško Jovanović, Udruženje osiguravača Srbije

Premija osiguranja kod nas iznosi oko dva odsto BDP i na tom je nivou prethodnih 10 godina, dok je u državama EU iznad sedam odsto. Kod nas se za osiguranje, po glavi stanovnika, izdvaja oko 95 evra, u Hrvatskoj 270, a u Sloveniji skoro 1.000 evra.

Brži razvoj sektora osiguranja usporavaju nizak životni standard i nelikvidnost privrede, ali i nedostatak kulture osiguravanja, odnosno, nepoznavanje prednosti osiguranja, objašnjava za Ekonomski Online generalni sekretar Udruženja osiguravača Srbije Duško Jovanović.

Koliko je razvijeno tržište osiguranja u Srbiji? Gde se nalazi u odnosu na pre pet, šest godina, a gde je u odnosu na zemlje u regionu i u EU? 

Srpsko tržište osiguranja menja se na bolje iz godine u godinu, iako i dalje nije dovoljno razvijeno i neiskorišćen je investicioni resurs. Stope rasta jesu kontinuirane i stabilne, ali je taj rast spor. Glavna karakteristika našeg tržišta jeste loša struktura, odnosno, malo učešće životnog osiguranja u poređenju sa neživotnim, kao i visoko učešće obaveznog osiguranja u segmentu neživotnih osiguranja. Tako je najveći nominalni rast i u prethodnoj godini zabeležen kod osiguranja od autoodgovornosti, koje je obavezno. Premija osiguranja kod nas iznosi oko dva odsto BDP i na tom je nivou prethodnih 10 godina, dok je u državama EU to iznad sedam odsto. Kod nas se za osiguranje, po glavi stanovnika, izdvaja oko 95 evra, u Hrvatskoj 270, a u Sloveniji skoro 1.000 evra. U Srbiji, po nekim podacima, trenutno svega 12 do 15 odsto građana ima neku polisu osiguranja koja nije obavezna. Ipak, mora se priznati i da ti skromni podaci pokazuju visok potencijal za razvoj osiguranja, što su prepoznali i poznati svetski brendovi, koji su već na našem tržištu. S druge strane, ti skromni podaci objašnjavaju stabilan i kontinuiran rast tržiša, čak i u uslovima globalne finansijske krize. U regulatornom smislu, približavamo se razvijenim državama. Zahtevi propisani novom regulativom, koja je u potpunosti stupila na snagu prethodnih godina, predstavljaju pripremu za prelazak na Solventnost II. Novi regulatorni okvir obezbedio je veću sigurnost društava za osiguranje, pružena je dodatna garancija osiguranicima, korisnicima osiguranja i trećim oštećenim licima čija će prava ažurno i u potpunosti biti zadovoljena. Zbog svega toga očekujem da i u narednom periodu premija osiguranja i broj zaključenih ugovora nastave da rastu, uz unapređenje kvaliteta ponuđenih proizvoda i rast intenziteta konkurencije. To bi trebalo da dovede do jačanja uloge osiguravača kao ozbiljnog partnera države, odnosno, do povećane funkcije osiguravača kao institucionalnih investitora. 

U kojoj oblasti su ostvareni najveći dometi, a gde su rezultati skromniji? Gde postoji prostor za dalji rast i razvoj ovog tržišta?

Mislim da možemo da kažemo da je životno osiguranje, u sektoru onih koja nisu obavezna, ostvarilo najveći rast. Činjenica je da premija životnog osiguranja u Srbiji raste iz godinu u godinu, iako smo i dalje po premiji po glavi stanovnika među poslednjima u Evropi. Trenutno, učešće životnog osiguranja u ukupnoj premiji je oko 24 odsto, a u državama EU i iznad 50 odsto.  Međutim, pre 10 godina krenuli smo sa 10 puta manjim procentom, tako da moramo da budemo zadovoljni. Ako govorimo o delu, koji nije opravdao očekivanja, onda je to osiguranje u poljoprivredi, posebno zbog klimatskih promena i sve češćih poplava, suša pa i požara. I pored velikog broja rizika, na koje čovek ne može da utiče, u Srbiji je od ukupnog broja obradivog zemljišta, osigurano oko 10 odsto. Premija osiguranja poljoprivrede od oko dve milijarde dinara čini svega oko tri odsto ukupnog tržišta neživotnih osiguranja. Sve češće nepogode na ovim prostorima kao da nisu dovoljan argument da je zaštita, kroz polisu osiguranja, neophodna, jer princip “neće ponovo meni da se dogodi” ne važi. Lično, u ta dva segmenta očekujem da tržište osiguranja nastavi da se razvija – brže nego u susednim državama.

Pominjete perspektivu životnog osiguranja. Čini sa da, ipak, ostaje pitanje da li će osiguravači i koliko uspešno moći da i dalje privlače klijente, jer ne mogu više da ponude uslove kao ranije, zbog opšteg trenda pada kamatnih stopa?

Primarna uloga životnog osiguranja je materijalno obezbeđenje korisnika osiguranja. Najčešće su to članovi porodice, u slučaju da dođe do iznenadnog prestanka života osiguranika. Ovde govorimo o riziko osiguranju, koje egzistira izolovano ili kao segment mešovitog osiguranja, a kod koga je uticaj izmene kamatnih stopa minimiziran, tako da je ovaj proizvod i dalje vrlo pristupačan i atraktivan za ugovarače osiguranja. Zbog toga ne očekujem nikakve poteškoće u privlačenju klijenata. Preporuka građanima je da se, pre svega, upoznaju sa mogućnostima koje nudi životno osiguranje, jer sam gotovo siguran da će nakon toga u skladu sa svojim finansijskim mogućnostima i potrebama naći adekvatan proizvod za sebe i članove svoje porodice. Trenutni uslovi za zaključenje polise životnog osiguranja sa aspekta ugovarača, osiguranika i korisnika osiguranja su prilično povoljni. Moguće je da će u narednom periodu, ukoliko se situacija na finansijskom tržištu ne popravi, doći do blagog pada prinosne snage životnog osiguranja, odnosno prebacivanja rizika u delu prinosa na stranu korisnika osiguranja i to kroz napuštanje tradicionalnog koncepta mešovitog osiguranja i prelaska na unit-linked proizvode, čime se potencijalni prinos povećava, ali odgovornost za isti prebacuje sa društva za osiguranje na ugovarača osiguranja, koji vrši izbor investicionih alternativa umesto osiguravača. Lično, vidim svetlu budućnost životnog osiguranja.

Stiče utisak da ljudi osiguravaju samo ono što su zakonom obavezni, kao na primer automobile, a da je dobrovoljno osiguranje duboko u drugom planu.  Zašto je to tako i na koji način to može da se promeni? 

Na žalost, tačno je da se kod nas osigurava samo ono što se mora. Brži razvoj sektora osiguranja usporavaju nizak životni standard i nelikvidnost privrede, ali i nedostatak kulture osiguravanja odnosno nepoznavanje prednosti osiguranja. S obzirom na to da na životni standard i ukupan ekonomski razvoj ne možemo direktno da utičemo, edukaciju i podizanje nivoa svesti o prednostima osiguranja postavili smo za jedan od prioriteta u radu. Polazna osnova nam je činjenica da mnogi nisu dovoljno informisani, da ne poznaju prednosti osiguranja, sumnjaju u prevaru ili da misle da je osiguranje skupo. Želimo da pokažemo da se osiguravanjem sebe ili svoje imovine, ulaže u ono što je najvrednije, a to je budućnost

Posle poplava širom Srbije tokom 2014. godine pokazalo se da mali broj građana osigurava svoju nepokretnu imovinu. Da li je šteta koja je tada načinjena donekle promenila stav građana o potrebi osiguranja stanova i kuća? I ako nije, zašto? Šta su, po Vašem mišljenju, razlozi za to? 

Ukupna šteta u poplavama 2014. godine iznosila je oko 1,7 milijardi evra, a samo oko dva odsto građana bilo je osigurano i nadoknadilo je štetu iz polise osiguranja. Svi ostali čekali su pomoć drugih. Primera radi, bilo je domaćinstava koja su tada pretrpela štetu od 15 do 20 hiljada evra. Država je pomogla sa po svega dve do tri hiljade evra. Da li je to bilo dovoljno da se šteta sanira? Svakako da nije. I pored toga, broj polisa osiguranja nije se bitno povećao, a poplave su nam se dogodile ponovo. Pouke nisu izvučene, jer građani i dalje ne osiguravaju imovinu od posledica vremenskih nepogoda, verujući da će ih nepogode zaobići ili da će im država pomoći i nadoknaditi štetu. Tu se opet vraćamo na pitanje edukacije, na kojoj moramo konstantno da radimo i to svi – osiguravači, država, mediji. Da bi neko osigurao imovinu ili kupio polisu životnog osiguranja, treba mu objasniti da su time njegova imovina, letina, život, odnosno, uloženi novac sigurni. Uvreženo mišljenje kod nas je da država treba da nadoknadi kompletnu štetu. U takvim uslovima, štete od elementarnih nepogoda u najvećem delu i podnosi država, ali se u krajnjoj instanci, to preliva na stanovništvo, kao poreske obveznike i korisnike poljoprivrednih proizvoda. Time je kod nas, na neki način, promašena suština osiguranja, jer nije uloga države da nadoknadi štetu, već da pomogne ako zatreba. Štetu nadoknađuju osiguravajuća društva.

Kada se govori o osiguranju, ljudi često navode i da je to dodatni trošak, za koji ne mogu da odvoje sredstva zbog niskog standarda i skromnih primanja. Šta je Vaš odgovor na to? Da li je to zaista veliki mesečni materijalni izdatak ili je u pitanju nedostatak svesti o važnosti osiguranja? 

Osiguranje je sve, samo ne trošak. Primera radi, prosečna cena polise osiguranja, kojom bi se stan ili kuća zaštitili od poplava ili drugih elementarnih nepogoda, prema nekim računicama, iznosi oko jedan evro po kvadratu za godinu dana. Hektar zemljišta pod npr. kukuruzom ili pšenicom može da se osigura za oko 20 evra. Složićemo se da to nisu veliki iznosi, ali da iznos štete koju grad, oluja ili poplava mogu da naprave je nemerljiv. Ne treba zaboraviti ni da pojedine osiguravajuće kuće izlaze u susret poljoprivrednicima tako što im omogućavaju da premiju osiguranja plate tek posle žetve, odnosno, berbe osiguranih useva i plodova. Jednostavno, ne postoji novac koji može nadomestiti sigurnost, pogotovo kada je u pitanju egzistencija. Ako poljoprivrednik ne ostvari kompletan prinos za tu godinu, sledeće godine će se pojaviti problem kako posejati nove useve bez zarade od prethodne godine. Država neće, niti može, niti treba i o tome da brine.

Šta mogu da urade osiguravajuće kuće da se promeni stav javnosti o neophodnosti osiguranja, a šta bi po tom pitanju mogla da uradi šira društvena zajednica?

Osiguravači mogu da, zajedno sa Udruženjem, rade na edukaciji građana i promeni svesti da je osiguranje trošak. To je investicija za budućnost. Država bi problemu razvoja naše industrije morala da pristupi kroz prizmu posmatranja osiguranja kao jednog od najvažnijih partnera, odnosno, institucionalnih investitora, ali i da industriju osiguranja vidi kao ključnog partnera u realizaciji projekata od opšteg nacionalnog značaja. Osiguravajuća društva bi, uz drugačiji odnos države, već za nekoliko godina mogla da obezbede nekoliko milijardi evra investicionih sredstava. To je značajna finansijska injekcija, koja je u ovom trenutku potpuno i bez razloga zanemarena.

 

Jelena Bulajić

 

 

Do NOT follow this link or you will be banned from the site!