Tu vilu je “Agrokor” kupio 1996. godine od hotelskog poduzeća “Liburnija rivijera” za tri miliona tadašnjih maraka (oko 1,5 miliona evra). U renoviranje i opremanje uložio je još tri miliona maraka: nameštaj je donet iz Engleske, a zelenilo i trava iz Holandije.
Kako piše “Večernji list”, današnji načelnik Lovrana Bojan Simonič kaže da Todorić nije bio među najbogatijim vlasnicima lovranskih vila, kao što nije bio ni među prvima koji su shvatili njihovu veliku vrednost. Načelnik Simonič nije ni siguran ko su oni zaista: nekolicina su među najbogatijim Rusima – vlasnik ruske franšize “Dinersa”, krupni akcionari “Gazproma” ili “Rosnjefta”, zatim lekari hrvatskog porekla vlasnici bolnice u Sjedinjenim Državama, nekadašnji motociklistički prvak i zastupnik “Honde” za Hrvatsku, tu je navodno i vlasnik “Salonita”, kao i jedan krupni austrijski privrednik.
Po čemu je oko 180 lovranskih vila globalno jedinstveni fenomen?
Sagrađene su na prelazu iz 19. u 20. vek, u doba Austro-Ugarske, za bogataše i plemstvo, a projektovali su ih i sagradili vodeći arhitekti i graditelji toga doba. Kako u monografiji “Lovran – Turizam i graditeljstvo” piše Mirjana Peršić, “to su veliki, soliterni objekti, okruženi zelenilom i cvetnim vrtovima, složenih volumena s velikim prozorima, različitih krovnih visina, sa široko istaknutim strehama... Prevladava bogata spoljna dekoracija, ističu se razdelni i završni venci, ugaoni istaknuti kvadri, maštoviti prozorski okviri, balkoni i terase i unutrašnja stepeništa, široka i reprezentativna”. Ali zašto baš u Lovranu?
Kako objašnjava načelnik Bojan Simonić, do sredine 19. veka Opatija je već bila načičkana hotelima. Bila je dobro povezana s Bečom i Budimom, železnica je došla do Matulja, a dalje je vozio tramvaj, sve do Lovrana. Ukratko, Opatija je postala ono što danas nazivamo turističkim resortom, a austrougarski bogataši nisu hteli da se mešaju s običnim narodom, koji letuje u hotelima – hteli su ekskluzivnost i privatnost. Lovran se nametnuo sam od sebe.
Osunčan je popodne duže nego Opatija, obala mu je položenija, njegovo srednjovekovno pitoreskno staro mestašce unutar obrambenih zidina i s kulama bilo je idealno za šetnje, fešte i druženje. Tu je već postojala i pomorska infrastruktura, na koju se mogla privezati ili gde se mogla popraviti jahta. U Državnom arhivu u Rijeci ostala je dokumentacija o projektovanju i izgradnji vila, koje su naručili Louise baronica Klein Wiesenburg, Michel Raoult Frappart, Gustav baron von Scharmitzer, Adolf Demes, Nicolo i Camilla Guerra, Joseph Marchal, Marianne Dondon, Marie grofica Blankensterin, Gabriel Schattnfroh, Iginio Persich, Koloman Ödör, Teresina de Persich, Anselma von Stadnitzky, Anderea Rubinich, baron Ernst von Wraniczany, baron Joachim von Brenner, dr. Ludwig Loew i brojni drugi.
Oni su svoje vile nazvali romantičnim ili praktičnim imenima popularnim u to doba, i svi su nosili predznak villa: Kamelia, Maria, Polonia, Thalia, Ausonia, San Giuseppe, Pepina, Adelina, Bel Fiore, San Rocco, Atlanta, Souvenir, Carinthia, Eugenia, Santa Maria, San Michele, San Nicolo... Neke su vile odmah bile namenjene da budu hoteli (vila Primorka, Lovrana, danas Klinička ortopedska bolnica), pansioni (vila Celestina), restorani ili kafane (Pricesse), dok je dr. Karl Bettini naručio izgradnju sanatorijuma.
